Download

,

http://www.pecat.co.rs/2010/04/vaskrsnuce-zorke-delic

Vaskrsnuce Zorke Delic

Intervju | Urednistvo | april 1, 2010 at 14:02


Razgovarala Biljana Zivkovic

Ako bismo pokusali da opisemo zivot sedamdesetcetvorogodisnje Zagorke Skiba iz Koprivne, prve reci glasile bi zivi svedok uzasa dva najcrnja stratista Srba, Jasenovca i logora za srpsku decu, Jastrebarskog. Zorka, tada petogodisnja devojcica, izgubivsi oca i majku, prezivela je strahote koje covek ne moze da nasluti ni u najcrnjim mislima. Dva puta nadmudrila je sigurnu smrt, ali je maestralno doskocila i okorelim ustasama. A bila je dete. Decenijama je zivela sa tudim nametnutim katolickim identitetom, sve dok nije stasala, i postala svoja. Srpkinja. Sada je Zorka nasa nacionalna, istorijska vrednost dragoceni svedok, zivi covek koji dobro pamti sve pomenute dogadaje u Drugom svetskom ratu. I to do detalja.
Zorka je, inace, penzionisani profesor matematike i fizike, a zavrsila je pedagogiju i psihologiju. Ne manjka joj, dakle, ni visoko obrazovanje.
Gledamo u detinje iskrene, a staracke oci. Osecamo svu tugu napacene duse i slusamo pamcenje i mudrost. Za opomenu. Nasa sagovornica kazuje u pocetku bez suza, i mirno. Samo majku, majku u plamenu kada probudi iz secanja, niz ciste obraze krenu nezadrzivi potoci. Suze zatim proguta, jer veli tu je da kazuje, da se ne zaboravi!
A na pocetku razgovora, koji je za nju ponovo prezivljavanje golgote, Zorka nas upozorava na to da sa podmuklo nametnutim slucajem Srebrenica niposto ne smemo da se mirimo.
Zlocin je optuziti nas narod koji je jedan od najstradalnijih u vaseljeni. Perfidno je, kriminalno i podmuklo da Srbe u genocidni narod pretvaraju isti oni koji su nas decenijama ubijali, trebili. Oni koji su pocinili genocid nad Srbima! Jasenovac, Jastrebarsko nikada i nijedan Srbin ma gde bio, ne sme da zaboravi. Moramo da se borimo, da trazimo da se prizna genocid nad Srbima u ustaskoj NDH tvorevini. Sada Srebrenicom hoce od nas da naprave zlocinacki narod. Znaju oni zasto to rade. Ako bi kojom nesrecom Srbija poklekla, za vek vekova ce biti ponistene sve jasenovacke i jastebarske zrtve, generacijama koje dolaze cinimo strasnu neoprostivu nepravdu, i to zauvek! Jasenovacke zrtve sada se smanjuju, desetkuju, a Srbija cuti! Treba znati i koliko je stotina hiljada nasih zena i staraca stradalo u logorima i jamama BiH. Mora da se zna da je, prema nekim pokazateljima, statistikama, svaki drugi Hrvat i musliman u vreme NDH pomagao na odreden nacin ustaski pokret i ubijanje srbocetnika bandita i srbocetnicke kopiladi, kako su nas tih jezivih godina svi oni nazivali! To je nedopustivo, ako postujemo i zive i mrtve. Ako volimo sopstveni narod! Evo, citiracu vam reci Franje Tudmana koji je 24. februara 1990. izjavio: NDH nije bila samo puka kvislinska tvorevina i fasisticki zlocin, vec i izraz povijesnih teznji hrvatskog naroda. Za pametnog dovoljno! Zvanicni Beograd ne sme da poklekne. Sada bi zrtvu da proglase zlocincem, pa valjda da nastave dalje neometano i u BiH i u Hrvatskoj. Jer, ko ce onda moci uopste da im zabrani da ponovo nasrnu na genocidne, zlocinacke Srbe!?

Secate se dana kada se sudbina na uzasan nacin poigrala sa Vama te nesrecne 1941. godine.
Znate, postoje dve boje koje ne volim. Od kojih se stresem. Crna, ustaska, i, crvena, za mene, valjda, simbol srpske prolivene krvi. To me prati u stopu. Odmah, posle osnivanja NDH, 24. aprila 1941. godine, a imala sam tada pet godina, u moje rodno selo Kruhari kod Sanskog Mosta u zapadnoj Bosni, stigli su crni ljudi sa crnim uniformama, crnim puskama. Bile su to ustase. Vodio ih je nas bivsi sluga Omer Alagic. Prstom je hrvatskim vojnicima pokazivao koje su kuce u selu srpske. Koju god je oznacio, ta kuca bi se ubrzo nasla u plamenu. Secam se, na krsnu slavu, Durdevdan, u nasu kucu u kojoj su moj otac Drago Delic i majka Dragica sa nas petoro dece docekivali goste, kumove, uz slavsku svecu, zito, postavljenu trpezu, ustase su usle uz psovke i sve po stolu i kuci porazbijali. Otac ih je zamolio da to ne rade i pribrano ih pozvao da sednu i pocaste se, jer je to porodicna svetkovina. Ustase su bile iznenadene takvom reakcijom, i ljutito su izasli, jer se Drago ipak nije dao isprovocirati. U isto vreme ustase su se sukobile sa Srbima u selu Trmosnja. Puno Srba je tada ranjeno i ubijeno. Ranjeni su i neki ustaski zlocinci. Za odmazdu su izveli 27 Srba, medu njima 10 Midovica, sva moja ujcevina. Pobili su ih i povesali u parku i na trgu u Sanskom Mostu. Bio je to prvi zlocin hrvatske vojske posle osnivanja NDH. Nakon toga usledilo je saopstenje da su prisiljeni to da ucine, jer je navodno jedan Srbin pucao na nemackog vojnika. Medutim, kada sam kasnije tragala za dokumentacijom uvidela sam da nemacki izvori svedoce da nema nikakvih dokaza da je u pitanju bio Srbin, vec su opravdano sumnjali da iza tog dogadaja stoji Hrvat. Dakle, hrvatskoj vojsci bio je potreban povod, i to iskonstruisan. Pocelo je neumitno da se razvejava strasno zlo, nevidena mrznja koja je kiptela iz skoro svakog Hrvata, ali i muslimana. Bile su to godine straha i uzasa!

Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drasku i Petru naredili su da ociste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Ziva srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naredenju bacaju ih u Savu

Ubrzo su uhapseni Vas otac, stric, deda Vise nikada ih niste videli.
Tog proleca po svim selima i gradovima odvodili su ugledne Srbe, a potom sve muske glave. Uhapsili su mog oca, strica Dusana, dedu Jovana i majcinog oca Teodora. Deda Teodora su uhapsili medu prvima zbog toga sto je bio solunski dobrovoljac. I nisu se zaustavljali. Teodor je istog dana ostao bez brace Dmitra i Dusana, sinova Milana i Dusana, a ubrzo je stradala i moja majka. Sve su mu ustase pobili zato sto je bio Solunski ratnik. Pakleno vreme, kada su zemljom hodali ljudi bez milosti. U njihovim srcima carovala je zmijska mrznja. Tog strasnog dana pristigla je ustaska satnija, hrvatski vojnici iz Zagreba, zvanicnog naziva Ante Starcevic. Vodio ih je ozloglaseni ustasa Slavko Dasovic. Da ne zaboravim, kada su pocetkom maja 1941. godine stigli u Sanski Most, samo za tri meseca od njihove zverske ruke pobijeno je na stratistima, jamama, logorima preko 10 hiljada Srba. Podsecam vas, pred rat je u srezu Sanski Most bilo 38 hiljada Srba, 18 hiljada muslimana i 8 hiljada Hrvata. Smatra se da je svaki drugi Hrvat i musliman pomagao u hapsenju ili klanju. Na Ilindan, 2. avgusta, samo u jednom danu oko pet i po hiljada Srba baceno je u dve iskopane jame u Susnjaru, na imanju mog oca, u blizini sela. Muskarce su zvali da se jave zbog nekog popisa. Masovno su punili zatvore, skole, magacine. Tamo su ih ustaski monstrumi mucili. Docnije sam saznala od jedne zene koja je, takode, tada bila u pritvoru, da je gledala kako ustasa nareduje mom ocu i stricu da se tuku i jedan drugom lome ruke i noge. Oni su se puno voleli, svi smo srecno ziveli u velikoj gazdinskoj zajednickoj kuci. I pre su pristali da idu u smrt zajedno nego da jedan drugog popreko pogledaju. Izmasakrirani su bajonetima. Baceni su u jamu Susnjar.

Kao bespomocno dete gledali ste kako Vasa mrtva majka nestaje u plamenu.
U selo je 2. avgusta stigao brat naseg sluge. Radio je u Gestapou i bio u SS Handzar diviziji. Pre rata su iz nase kuce nosili hranu i sve sto im je za decu trebalo. Onda su sve zaboravili. Nasa kuca bila je na proplanku. Majka ga je videla. Pre toga su zapalili sve preostale seoske kuce. Majka je ostala sa devetoro dece sa nama, i sa decom od strica Dusana. Sa beskrajnom tugom predosecanja vecnog rastanka blago, s puno ljubavi nas je gledala. Nikada necu zaboraviti umilni pogled majke koja nas ljubi za vecnost. Plakala je tiho. Mi smo priguseno jecali. Tesila nas je. Sve izljubila. Jedva se rastala od devetomesecnog Jovice koga je jos dojila. Te divne nezne ruke. Nikada vise nisam osetila tu ljubav. Mili moji, molim vas, cuvajte se i bezite u kukuruz! Drasko, sine, ti si najstariji, brini o svima njima, jer nece imati ko, ako se meni sta desi. Bile su to poslednje majcine reci. Nismo jos ni stigli da udemo u veliku njivu sa visokim kukuruzima, a oni su poceli da divljaju. Majka je potrcala za nama. Na nesrecu, vratila ju je rika zivotinja iz nase stale koja je kao i kuca bila u plamenu. Imali smo puno krava, konja, volova. Secam se naseg crnog bika kojim se otac ponosio i redovno osvajao nagrade na koridi pod Grmecom. I danas cujem pucketanje buktinje koja sve guta, i riku zivotinja. Majka je otvorila vrata stale da spasi zivotinje. Ispred nje se odjednom pojavio bivsi sluga, grubo je gurnuo. Pala je i posrcuci ustala i rekla mu: Omere, zlotvore, sta nam to radis? Vrati mi mog muza i devera, puna su dva meseca kako si ih odveo. Ko ce nasu decu da othrani!? Umesto odgovora, hladnokrvno, sa cinicnim osmehom, ispalio je metak majci u glavu. U celo u visini ociju. Pala je kao pokosena. Mi smo drhtali i grcali. Prigusivali jecaje. Srce mi je jecalo. Bila sam izbezumljena od soka, uzasa. Na trenutak sam izgubila svest, nisam mogla da disem. Presekla me buka. Velika uzarena greda pocela je da pada na nasu mrtvu majku, koja se pretvorila u buktinju. To je najtezi trenutak u mom zivotu! I danas zaplacem kao malo dete. Bila nam je tako potrebna. Sve kasnije su bili surovi dani okovani ledenom mrznjom. Nije mi jasno kako sam sve prezivela i kako uopste postojim.

Kako ste se spasavali posle majcinog ubistva?
Omer je, to smo culi u kukuruzistu, pozvao ustase da krenu u potragu za nama. Znam odlicno tu porodicu. Imaju devetoro cetnicke kopiladi. U kukuruzu su. Moramo ih naci i sve preklati! Ostalo je nas devet sirotana: od strica Dusana najstariji sin Drasko, imao je 14 leta, Petar je napunio jedanaestu, Slavka devet i Rada tri godine. Moja rodena sestra Nevenka 13, Dara 11, Mile 9, i ja pet godina, a Jovica jos beba. Pred pogibiju majka je poslednji put podojila Jovicu! Sve dublje smo zalazili u ogromnu njivu sa kukuruzima koju je otac sa ljubavlju negovao. Culi smo kako nas dozivaju, prete, traze. Sve je bilo dobro dok Jovica nije poceo da place. Dara mu je cvrsto zatvorila usta. Iz ruku joj je ispao nekoliko puta. Ponovo ga je stegla da ne bi plakao. Sve se stisalo. Bila je noc, jeziva, avgustovska. Ispred nas je izasla nasa krava Sarulja. Ona nas je kasnije hranila. Kada smo je prvi put pomuzli, hteli smo da nahranimo Jovicu, ali on je bio mrtav. Jecali smo svi. Uzasna noc. Spavali smo ispod zvezda u tuznom dvoristu u kojem je dogorevao nas dom.

Bili ste svedoci uzasa jedne noci u Sanskom Mostu.
Poceli smo da zivimo zivot omrazenih, prokazenih. Zivot beskucnika. Morali smo da prosimo. Obicno Rada i ja. Slavka je rekla da smo umiljate i da ce se neko na nas smilovati. Malo hleba ocajno smo molile. I danas cujem: Mars iz dvorista ! Tako bi nas docekivali u muslimanskim i hrvatskim kucama. Malo smo hrane mogli da sakupimo. Spavali smo na tavanu zeleznicke stanice u Sanskom Mostu. Jedne noci culi smo pleh-muziku. I sad mi odzvanja Lili Marlen. Hiljade i hiljade muskaraca, Srba, kretalo se tiho. Bili su izmuceni. Nema kolona bez kraja. Ponadali smo se da cemo videti oca, dede ili strica. Nismo tada znali da su vec mrtvi. Kolona je isla prema Susnjaru. Bili su vezani jedan za drugog, ruke preko ramena vezane ostrom zicom, tako da ako bi jedan pao, prerezao bi vrat drugom. Sve do zore koraci, senke smrti. Pred zoru na kraju kolone isla su zaprezna kola, sa lopatama, krecom, natovarenim maljevima, pijucima. Pa jos jedna kolona nasih nesrecnika. Pored njih ustase, proklete. Srbi su od batina, mucenja, bili napola mrtvi. Pitaju se danas ljudi, kako je moguce toliki narod, svi zdravi, otresiti, pametni, zasto se nisu suprotstavili tom zivotinjskom zlu? Malo je onih koji znaju da Srbi nisu tek tako isli pod noz. Jos u zatvoru, svakog dana, u koloni stalno im je ponavljano: Ukoliko budete pruzali bilo kakav otpor, cela porodica ce vam ubrzo biti ubijena. Zrtvovali su sebe misleci da tako cuvaju svoju decu, roditelje, supruge, majke, sestre. Nisu jadnici znali, ni slutili da je vecina njih vec ostala bez porodica.

Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Ali to je dobro cuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanicno ucesce Vatikana u sistematskom unistavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, buducnosti jednog naroda

Sticajem okolnosti Drasko je bio na Susnjaru i tako bio svedok ustaskog klanja i bacanja u jame.
Video je nepreglednu kolonu Srba, mladih, sredovecnih, starih. Neke je prepoznao iz Kruhara, neke iz obliznjih sela. Dve ogromne jame vec su bile iskopane i pripremljene. Na imanju mog oca. Uzasno je to saznanje. Muslimani su iskopali jame za Srbe. Unezveren Drasko je posmatrao krisom kako nas komsija Dino Vranic bajonetom ubija ljude. Sa velikim apetitom je nabijao srpske bebe na bajonet. Po tome je kasnije postao ozloglasen. Na taj nacin je zavrsila moja strina i njena beba. Pridruzio mu se i Hrvat Viktor Tunjic, ustasa koji je kasnije mirne savesti pobegao u SAD. Naravno da titoisticka vlast kasnije nije nista ucinila da bude vracen i kaznjen. Drasko je gledao kako maljem iz sve snage udara coveka. Pricao nam je da mu je pucanj lobanja bio kao mora dugi niz godina. U predelu stomaka zarili bi u svakog nesrecnika bajonet i onda bacali u jame. Nekoga su zaklali. Sve je tiho odradivano. Ni pucanj nije smeo da se cuje. Kada su zavrsili posao bacali su krec. Secam se da je kasnije krv u potocima izlazila iz jama, prolazila kroz zemlju. Kakav je to narod koji neduznom ljudskom krvlju poji zemlju? Monstruozan! Svi bunari su bili puni ljudske krvi. Nismo imali vise gde da pijemo vodu. Krisom smo po noci odlazili na Savu. Nasa krava vise na tom zemljistu nije pasla. I zivotinja zna za milost i saosecanje. Oni ne! U Sanskom Mostu sutradan veselje, stigao italijanski cirkus! Muslimanske i hrvatske porodice sa svojom decom. Vecina muskaraca prethodne noci bila je u Susnjaru. To je postala svakodnevica za Srbe sirom NDH, u Jadovnu, hercegovackoj Koritskoj jami, u Lici. Na sve strane jame. To je najveci genocid o kojem se malo, ili skoro nista ne zna. Po nekim podacima u jamama je stradalo vise Srba nego u Jasenovcu, a pominje se 730 hiljada jasenovackih zrtava. Dane Lastavica je pisuci knjigu o jamama naveo da u Hrvatskoj postoji preko 324 jame. U BiH to nikada i niko nije ni brojao! A i Kozara i zapadna Bosna pune su jama

Kazete da ste ubrzo morali da idete u obliznju katolicku crkvu na prisilno pokrstavanje?
Jedno jutro culi smo sa razglasa obavestenje da ko od srpske dece ne dode na pokrstavanje bice ubijen kao oni na Susnjaru. Svi smo morali na prinudno pokrstavanje! Sada je nepregledna kolona srpskih malisana cekala na pokrstavanje. Nas je pronasla baba Smilja, sestra deda Teodora Majkica, mamine familije. I povela nas. Smilji je hrvatska vojska pobila osamdesetoro blizih i daljih u familiji Majkica. Ostala je sama. U katolickoj crkvi fratar Ilija Sermet, uz ustaskog vojnika, pita:Je li dobrovoljno primas rimokatolicku veru? Baba Smilja cuti. Tri puta je pitao. Na kraju mu je odgovorila: Kako crno dragovoljno, kada ste mi sve moje Majkice pobili! Sermet dade znak ustasi da je vodi. Do izlaza iz bozijeg hrama tukao ju je kundakom po ledima. Pitao nas je koliko imamo para, rekavsi da se krstenje placa, i oduzeo nam sve sto smo tih dana isprosili. Na dokumentu jednom za sve nas pisalo je: Deca Drage Delica dragovoljno prelaze u rimokatolicku veru i sa tim svetim cinom oni postaju Hrvati. Ti papiri su isli u Banja Luku, a akciju pokrstavanja nadgledao je i izvrsio Alojzije Stepinac. Videla sam ga nekoliko puta. Izvesno vreme proveli smo kao sluge na imanju zlocinca, komsije Dine Vranica. Spavali smo u stali. U prolece 1942. po nas je dosao Omer Alagic i rekao da je NDH organizovana, da je NDH progledala i sada se otvaraju sirotista na sve strane. Ovi Delici idu za Jastrebarsko. Strpali su nas u vagone za stoku, bez vode, hrane. Tri dana su nas mucili, a mogli smo da stignemo za jedno popodne.

Vasa prva stanica na putu za Jastrebarsko bio je Jasenovac.
Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drasku i Petru naredili su da ociste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Ziva srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naredenju bacaju ih u Savu. I danas mi je pred ocima ulaz u jasenovacko pakleno grotlo. Drasko nam je procitao sta pise na ulazu. Klaonica za Srbe, Zidove i Cigane. Ogromnim slovima. Kasnije sam saznala da su Nemci, kada su prvi put porazeni na istocnom frontu, prepravili tablu, napisali na njoj samo Radni logor. Te noci deportovano je mnogo dece iz Bihaca. Tih dana jama Garevica kod Bihaca, i neke druge, progutali su oko 20 hiljada Srba. Sa nama su bili i sirocad iz Kljuca, Petrovca, i u isto vreme nizale su se jame u tim mestima. Plan je bio da nas smeste u klostere, odnosno samostane. Tako je zacrtao Mile Budak, tadasnji ministar. Ko zna koliko je kompozicija svakog dana pristizalo sa srpskim malisanima.

Imate li snage da nam podrobnije opisete te jasenovacke dane?
April. Hladno. Spavali smo u barakama. Izjutra bi nas isterali. Drasko nam nije dao da pijemo vodu iz mocvara jer se od raspada ljudskih leseva pretvorila u crvenu vodu sa crvima. Pronasao je zardale konzerve i po noci isao do Save po vodu. Kada je stigao bio je izbezumljen. Ubijali su Srbe, padaju u reku. Sava nosi mnogo leseva. Jos nam je prestravljen saptao: Video sam skele, ali ne od balvana, nego od mrtvih ljudi. Napravili su skele vezujuci mrtve zicom. Preko njih su prelazili jadni starci i zene, deca sa hrvatske na bosansku stranu u Donju Gradinu u logor. U Donjoj Gradini ima 125 jama. Ekshumacija je obavljena na samo pet. Pretpostavlja se da je u jamama Donje Gradine postradalo oko 500 hiljada Srba, i to samo na bosanskoj strani.

Vas brat je video i deportovane Jevreje iz Sarajeva.
Video je kada su pristigle kompozicije sa Jevrejima. Ovog puta to su bili Jevreji iz Sarajeva, oni najbogatiji. Morali su prvo da poskidaju sav nakit. Te noci u pec ciglane ubacivali su Jevreje. Tako su ustase pekle ciglu. U vazduhu smo osetili neki cudan, neprijatan miris miris spaljenih ljudi. Ujutru vise nije bilo nijednog Jevrejina. Preko 350 jadnika samo te noci je spaljeno. Jos uzasnije je bilo nakon kozaracke ofanzive, u junu 1942. Sa Kozare se srucilo preko 70 hiljada srpskih seljaka. Porodice bez kraja. Na Kozari su sve srpske kuce popaljene, a narod je transportovan u Jasenovac. Posle nekoliko dana stocni vagoni iz Jasenovca vozili su nas za Zagreb. Bili smo smesteni u Zavodu za gluhonijeme, koji je pretvoren u sabirni centar. Svakog dana smo po stotinu puta culi, stalno su nam ponavljali: Upamtite, vase roditelje poklali su srbocetnicki koljaci. Prvi put je trebalo da dobijemo hranu. Bila je pripremljena neka kasa, a dece 30 puta vise nego sto je bilo kase. Veoma su se ustase zabavljale, smejali su se, kada su videli kako se ogladnela sirocad otimaju za hranu.

 -

Katlocki svestenici i nacisticki pozdrav

Ubrzo ste prebaceni u Jastrebarsko.
Docekala nas je casna sestra Pulherija. Odmah su odvojili bracu od nas. Bili smo u napustenom dvorcu madarskog grofa Erdedija, u podrumu, vlaznom, smrdljivom, punom paucine, miseva, pacova, velikih crnih buba. Svako jutro gledali smo kako iznose mrtvu decu. I tu su bile jame. U cik zore dolazio je grobar Franjo Ilovar zapreznim kolima, lopatom tovario mrtve. Jula 1942. bilo je na hiljade malisana. Pogotovo posle Kozare. Jastrebarsko je najvece stratiste srpske nejaci i jedini koncentracioni logor za decu na svetu. Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Ali to je dobro cuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanicno ucesce Vatikana u sistematskom unistavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, buducnosti jednog naroda. Bili smo gladni, bolesni. Plakali smo. I zbog toga bili zverski kaznjavani. Dobijali smo batine i kada bismo po noci od pretrpljenih uzasa u snu vristali. Ja pogotovo kada bih sanjala majku u plamenu. To casna sestra Ana Pulhertija vise nije mogla da izdrzi. Bila je zloglasna. Kasnije je optuzena da je kriva za smrt preko tri hiljade dece u Jastrebarskom. Ona je inace bila svastika Mila Budaka, koji je osnovao logor za srpsku decu. To jutro sa grupom od 100 mrtve dece morala sam i ja. Za kaznu sam prethodno bila skoro na smrt prebijena. Zvala sam se 97. Dobila sam 97 udaraca sibom, a pala u duboku nesvest posle 50 udaraca. Ostalo je morala da podnese moja sestra. Slavka mi je kasnije pricala da su mi leda i ruke bili krvavi, i da sam ubrzo prestala da dajem znake zivota. Misleci da sam mrtva bacili su me u zaprezna kola, ali na nesrecu bila sam na dnu ispod mrtve dece. Uzasan je bio osecaj kada sam se osvestila u jami sa mrtvom decom. Imala sam samo sest godina i bila svesna da cu biti ziva zatrpana ako ne izadem. U magnovenju sam drhtavim nogama pokusavala da se popenjem. Zubi su mi cvokotali od straha. Moje noge su propadale pored glava, ruku, nogu, mrtvih. Nekako sam uspela da se iskobeljam i u trenutku kada je grobar krenuo da pospe krec video me je i toliko se uplasio da je vrisnuo i pobegao misleci da sam vaskrsla.

Vi ste ubrzo ponovo gledali smrti u oci.
Kada sam izasla iz jame nisam mogla da se snadem, nisam znala kuda dalje. Pored mene se odjednom pojavio pas Reks, ciji je vlasnik bio Dasovic. Optuzili su me da sam pokusala da pobegnem, a za taj prekrsaj kazna je bila klanje. Ostati ziv i normalan i preziveti klanje, i videti kako kolju srpsku decu kao jaganjce za mene ce to uvek biti cudo! Noz kojim su klali bio je vrlo dug, uzan kao prst i sa obe strane imao je ostrice. Casna sestra je drzala detetu glavu, a koljac bi zario noz pravo u detetov grkljan, ali tako da ostrica prode sa druge strane kicme. Svakom zaklanom malisanu vadili su oci i slagali u korpicu. Na dar kardinalu, kako sam docnije saznala. Bila sam poslednja u redu. Navikla sam na umiranje, i vise sam drugovala sa smrcu, a malo znala sta je zivot. Kada mi je casna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljaca mirno ali netremice gledala. Onim cistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije noz, odjednom ga je izvadio. Krv je sikljala iz mog vrata. Na sve strane. Od krvi i casna sestra, i ustasa i ja. Slivale su se i lokve od zaklane dece. Vidite, nosim dubok oziljak sa klanja u Jastrebarskom. Tada su me odveli u ambulantu, oprali ranu i zasili, stavili mi obloge na leda, zavili vrat, dali lekove i potom mene i moje sestre preselili na prvi sprat gde su bila smestena ustasku sirocad. Oni su imali istinsku negu, dobre obroke, isli u skolu. A mi, Srpcad, dole smo umirali. Dugo godina su me moji ozloglaseni usvojitelji terali da krijem vrat i oziljak svedocanstvo ustaskog zlocina

Kako se desilo da vas odvedu iz Jastrebarskog?
Slavko Dasovic je dosao po jedno musko dete. Casna sestra rekla je da ima samo devojcice. Kada nas je pogledao onako blede, mrsave, krastave, bio je izricit da ne zeli kuci da vodi nijedno. Ali, valjda ta grcevita borba za zivot instiktivno me je gurnula. Uzmi mene, bicu dobra, rekla sam mu i pritrcala umiljato i plasljivo. Negde duboko u dusi stidim se tog svog gesta. Kako sam uopste mogla da potrcim, molim i kasnije oslovljavam sa tata okorelog zlikovca koji snosi odgovornost za brojne pokolje, pa i one u Sanskom Mostu, mom selu. Onda sam bila ocajno uplaseno dete. Sada razmisljam kao odrasla, iskusna osoba. Interesovao se za mene, za moje poreklo. Moj identitet bio je izbrisan. Naucila sam da sam 97. I nista vise. Secanja u magnovenju. Srecom, cula sam kako casna sestra odgovara da ima moj karton. Da sam Zorka Delic. Ali i trenutka kada mu je objasnjavala koje sam godiste i cinjenicu da su mi lazno napisali da sam mlada dve godine, a kroz smeh je rekla: Sta moze da pamti dete od tri godine. Nista. Kao da sam se ponovo rodila. Ja sam Zorka, a ne 97 ponavljala sam u sebi.

Imala sam sest godina i navikla na umiranje, vise sam drugovala sa smrcu, malo sa zivotom. Kada mi je casna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljaca mirno ali netremice gledala. Onim cistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije noz, odjednom ga je izvadio

Kako ste sesnasli u novim okolnostima u Zagrebu?
Dosla sam kod Slavka Dasovica. Domacica je bila njegova prijateljica, ustaskinja Marija Cop, Hrvatica iz Zagreba kojoj od prvogmomenta nisam bila simpaticna. Radila je u ustaskom pokretu i svakog jutra u uniformi odlazila na posao. Ziveli su u velikom jevrejskom stanu, a vlasnicu i njenog sina isterali su u sobicak. Morali su oboje da se pokrste, i za to su dali puno zlata, novca. Sina su joj ubrzo odveli na skolovanje za fratra. Ili to, ili smrt. Kasnije sam se u stanu sprijateljila sa tom Jevrejkom i jednom joj spasila zivot, prikrivsi je, tako da je ustase nisu pronasle. Bila je preplasena, bespomocna. Oko vrata sam uvek morala da nosim sal. Rana je polako zarastala, a Dasovic i Copova su mi strogo naredili da maramu ne skidam i nikada nikome ne pricam o rani i oziljku na vratu, inace ce me vratiti u Jastrebarsko. Secam se da je Marija Cop prvu noc insistirala da me Dasovic vrati u logor, i da ona nece da brine o srpskom kopiletu. Te noci sam legla gladna i posto je bilo jabuka na ormaru, popela sam se, uzela jednu. Istog momenta se nasao pored mene Reks, a ovo dvoje su se grohotom smejali, uz komentar da su znali da sam lopov. Sutradan sam bila surovo kaznjena i receno mi je da ce me pas rastrgnuti. Marija Cop posle izvesnog vremena nije htela da brine o meni, tako da me je Dasovic odveo kod njegove sestre, sezdesetogodisnje udovice Jelke. Retko je navracao. Kasnije je pobegao u Ameriku, a Jelki slao novac. Skolovala me je i vaspitavala kao pravu Hrvaticu katolkinju. Ucila da ne volim Srbe, cetnike. Ponavljala da sam siroce zbog srbocetnika. Terala me je da idem stalno u njihovu crkvu, sto je izazivalo kod mene pravi kosmar. Prekinuta je svaka veza sa mojim sestrama, bracom. Dugo nisam znala sta je sa njima. Dugo sam nosila lazno ime, imala drugi identitet, a u dokumentima logorskim je pisalo da sam mrtva. Bila sam Marija Dasovic. Posle rata Dasovic je zbog optuzbi za zlocine nad Srbima bio godinu dana u zatvoru. Kada je izasao hvalio se da mu je pomogao njegov ratni drug iz Prvog svetskog rata, Josip Broz. Otisao je za Ameriku. Kada je sasvim ostario i vratio se, u bolnici u Zagrebu, na samrti mi je priznao da je kriv za moju porodicu i molio me da mu oprostim. Nisam mogla. Dao mi je neku fotografiju. Okrenula sam se i otisla. O Jelki sam se brinula do kraja njenog zivota. Zivela je u Mostaru sa mojim suprugom Vlajkom, i sa mnom. Nisam je ostavila. Formirala sam porodicu. Izrodila dvoje dece, sina i cerku. Oboje su sadazreli ljudi i priznati strucnjaci u svojoj profesiji. Sa Vlajkom sam zivela 34 godine u srecnom braku.

Za kraj, opisite nam vas susret sa Ivom Andricem.
Bila sam predsednik literarne sekcije u zagrebackoj gimnaziji u trecem razredu. Profesorica hrvatskog jezika predlozila je da u goste pozovemo Krlezu, cemu sam se suprotstavila. Pamtim Krlezu po ruznom gestu, kada sam imala osam godina. Dasovic me je poslao sa posiljkom kod nekog generala, a ja greskom usla u Krlezin stan da odnesem pismo. Pitao me je kako ga ne prepoznajem, kada je on cuveni hrvatski pisac. Odgovorila sam tada da nikada nisam cula za Krlezu. Isterao me je napolje. Predlozila sam profesorici da u Zagreb pozovemo Andrica. Iva Andrica sam citala, volela i poistovecivala svoju sudbinu sa sudbinom janicarskog srpskog naroda. Danka u krvi. Sebe sam dozivljavala kao janicara. Bila sam presrecna kada nam je dosao Andric. Govorio je o sebi, svojim delima, i na kraju dosao i na nas cas likovnog. Lepo sam crtala, pa sam iskoristila priliku da ga portetisem. Kada sam mu poklonila rad bio je iznenaden. Rekao mi je da imam smisla za umetnost. Napisala sam mu posvetu. Za uzvrat on je meni poklonio knjigu Na Drini cuprija i napisao posvetu koja, kao da je kasnije obelezila ceo moj zivot. Zamolila sam ga da ne pise Mariji Dasovic posvetu, nego Zorki Delic. Sve je brzo shvatio. Na posveti je pisalo: Vas entuzijazam, snaga, ljubav prema zivotu, lepoti, ljudima, vode vas teskim putem na kojem cete uvek biti pobednik.

Tags: , , , , , , ,

 

http://www.pecat.co.rs/2010/04/vaskrsnuce-zorke-delic