Насловна О нама Download Везе Контакт

У Призрену теку неизвесни дани за бројне Бошњаке

ПЛАШИМО СЕ ДА ГОВОРИМО СРПСКИ

Падала је крупна летња киша у предвечерје. Над Призреном се надвили тамни облаци. Околна брда превучена измаглицом. Немирно се таласала мутна Бистрица. Возачу у униформи, рекосмо да заустави возило у источном делу, на ћошку који спаја две калдрмисане улице. Договарамо се, да по нас дође за два сата. Толико ће, процењујемо, бити довољно да забележимо причу о животу Бошњака у древном Душановом стоном граду, у којем је до 1999. године живело 40.000
Срба, а данас свега седамнаесторо паћеника.
Врата нам отвара средовечни, проседи Садик С. Наш домаћин Садик има две факултетске дипломе Београдског универзитета. Речи добродошлице изговори тек када смо ушли у пространу трпезарију.
– Како је у Београду? Штампа на српском већ одавно овде не сти- же, ни ваш ТВ програм немамо прилике да гледамо. Све је на албан- ском, или су то канали страних ТВ станица. Ипак, гласови се шире. Судећи по ономе што се овде говори, политичари у Србији никако да се договоре – вели нам домаћин.
Из кухиње излази супруга, црнокоса витка Мејра. Објашњавају да су се пре две деценије упознали у Београду, још као студенти. И Мејра је завршила два факултета, филозофију и психологију. Сада гаји малу Мериму, која на јесен креће у први разред, дванаестогодишњег Фикре- та и четири године старијег Фарука.

Хоће ли ово лудило икада престати?
– Тешко је много нама Бошњацима овде и верујем да ћете нас ра- зумети. Хоће ли ово лудило икада престати? Радим, срећом у једној хуманитарној организацији, јер знам језике, а Мејра је остала без посла после 1999. Добила је отказ, јер, како су јој рекли, не зна албан- ски језик. Можда је и боље што је тако, барем не подноси понижења и шиканирања – казује овај Призренац.
Садик нас упозорава и због своје и наше безбедности, да је могуће да ће ускоро „неко“ да дође. Има наиме радозналих комшија, јер Шип- тари све држе под контролом.
Мејра се насмеја, извињавајући се да мора да се ратосиља мучног дела гардеробе.

– Одох у собу да скинем радне димије. Имам и парадне. Њих обла- чим кад идем у чаршију и на неке скупове. Тако штитим Садика, себе и децу. Кад у продавници, на пијаци чују да говорим српски, простре- ле ме погледом мржње, неки се чак и продеру: „Ти говориш српски!“ Спасавају ме димије, јер онда схвате да сам муслиманка. Понекад у граду неће да ме услуже ако хлеб тражим на српском, па сам, за сваки случај, научила неколико речи – отвара душу ова жена.
Служи нас тулумбама, баклавама, рижом и пилетином. Додаје да деца у школи стичу лоше образовање и да се они код куће труде да их науче ко је Меша Селимовић, Иво Андрић, Никола Тесла...
– Фикрет ће ускоро на студије. Не знамо где да га упишемо. Ако овакво стање у држави потраје, мораће на неки шиптарски факултет, да би сутра имао сигуран хлеб, јер је главни услов знање албанског. Ми бисмо га радо послали у Косовску Митровицу, али шта ће са том дипломом, када се врати у Призрен, неће је ови признати – страхује Мејра.
Киша добује. Из олука се чује сливање воде. На моменат се учи- нило да неко звони на вратима. Мејра хитро уклони децу у собу. Међу- тим, Мерима се оте и седе у крило гошћи. Појави се комшија Ремзи, Албанац који је био врло радознао. Тражио је неки алат на позајмицу. Погледа у непознате. Садик прибрано објасни да је у посету дошла Мејрина другарица из Француске.
– Мирдита – рече Албанац.
– Бонсуар – одговорисмо и упитасмо га на француском колико је сати. Он се збуни. Садик му објашњава шта га питамо. Одговара на албанском, да је око 19 часова. Извини се и оде. Није прошло много времена, а Ремзи позва телефоном. Распитује се, испитује Садика где су гости одсели. Наш домаћин одговори да се вечерас враћамо за Приштину и нервозно спусти слушалицу.
– Ето, видите! Нема нормалног живота, нити слободе ни за нас Бошњаке. Ходамо погнуте главе. Сад је ваљда дошао ред на нас. Бошњака има у призренској општини око 40.000. Кажу – Срба готово и да нема овде. Сигуран сам да их има, али их не сусрећем, јер нигде не смеју да излазе. Чујем да су на рубу егзистенције. Живе од оних 40 евра, што им овде следује. Има, верујте, поштених и добрих Шиптара, који нису екстремисти, напротив. Али они ничим не смеју да се одају, јер страхују за главе, за породице. Овде човек преко ноћи може да нес- тане. Немамо ни важећих легитимација. Личне карте су нам истекле пре десетак година, по нове бисмо морали у Крушевац, јер се тамо налази некадашњи призренски СУП, који је пресељен. У Србију по нова документа не смемо. Како да се вратимо када Шиптари сазнају да имамо српске личне карте? Не можемо ни ван земље, јер немамо пасо- ше. Осуђени смо на трпљења, док се неко чудо не деси – вели Садик.

Наш домаћин вели да је свестан да је српског порекла.
– Знам да су моји давни преци били хришћани. Данас сам Бо- шњак. Ако се нешто набоље не промени, и екстремисти не оду, нисам сигуран да моји унуци неће бити Албанци.

Призрен